Kuda dalje? by Lilly

Znam. Mnogi od vas su umorni. Mnogi iscrpljeni. Mnogi razočarani. Mnogi besni. Neuspeh nije baš najudobnija stvar na svetu. Ovaj tekst je namenjen svim onima kojima je dosta svega i koji su na ivici da odustanu od svog tima. Verujte mi da niste sami! Većina nas doživi iste stvari, kad tad, trpimo iste bolove i brige, gajimo iste sumnje, i na kraju puknemo na iste načine. To se ne desi sve od jednom, sve je to rezultat niza dogadjaja. FAZE koje preživljavamo su gotovo SVIMA iste:

 

1# Faza – ZALJUBLJIVANJE

Po ulasku u tim, svako je začaran, oduševljen, zaljubljen u svoj novostečeni život. Svaki trenutak je prezabavan, svaki trening lak, trener je najsavršenija osoba na svetu i povrh svega – cela budućnost je blistava.

  • Veselimo se čitav dan pre ulaska u salu i još jedan po izlasku iz nje;
  • Na treningu smo prepuni snage, energije, optimizma, koncentracije, upornosti… ništa nam nije teško i sve možemo, motivaciju imamo da je prodajemo na kilo i svaki bol u mišićima nas tera na osmeh;
  • Naš trener je CAR – omg, kako neko može da bude toliko kul, toliko dobar, toliko sposoban i toliko moćan?? Mora da je moj trener Božji izaslanik, poslat na zemlju da mene učini velikim;
  • Svaka pomisao na takmičenje ili nastup u vašoj glavi deluje kao piknik ili kao da idete u već osvojenu borbu, mislite da nikada ne možete da izgubite, da ste već unapred spremni da budete svetski prvaci.

2# Faza – RAZOČARENJE

I onda, posle par meseci ili godina, sve se to promeni.

  • Počinje da nas mrzi da idemo na trening, u početku retko, ubrzo sve češće i češće. Onda se prvi put desi da propustimo trening uz neki drugorazredni izgovor, pravdajući se sebi samom sa rečencom – zaslužio sam malo odmora, kranje mi je potreban;
  • Kada na trening zapravo odemo, hvatamo sebe kako sve češće pomišljamo na to koliko li je sati i još koliko do kraja? Umaraju nas čak i zagrevanja i najveći deo treninga nekako odradimo po automatizmu, ne uključujući se celi u aktivnost, nego samo onoliko koliko je potrebno da se ne primeti da ustvari zabušavamo;
  • Trener kreće da nas iritira. To krene na sitnicama, zameramo mu što nam ne daje da pijemo vodu uvek kad bi mi hteli, ili nas zadrži desetak minuta duže u sali. Posle nekog vremena nam smeta boja njegovog glasa, stalno mislimo da nije upravu, sve češće primećujemo greške koje pravi (bilo da je to kašnjenje na trening, pogrešno brojanje, zaboravljanje koraka…). Ubrzo nam se trener pretvori u nekog istripovanog lika koji nema blage veze šta radi i kog nam je muka više da gledamo;
  • Posle prvog, drugog, trećeg ili sedamnaestog izgubljenog takmičenja, krećemo da ozbiljno sumnjamo u sve u šta smo se nekad kleli. Pitamo se zašto nismo prvi, i svaki poraz shvatamo lično, kao da nas je neko namerno pljunuo. A mi smo tako mnogo radili… i stvarno verujemo da smo zaslužili više. A ipak, pobeda nam stalno izmiče i mi se zabrinuto i uplakano pitamo ZAŠTO? Trpimo veliki emotivni bol i polako zaboravljamo na sve lepo.

3# Faza – ODUSTAJANJE

  • Primetili smo da nešto nije uredu, da stvari ne funkcionišu kao ranije i da se smisao gotovo potpuno izgubio. Imamo loš uspeh u školi, padamo ispite na fakultetu, prijatelji nas više ne zovu. Naravno, za to nismo krvi mi, nego svi drugi – trener, tim, klub.
  • Toliko smo se posvetili, toliko napornih treninga preživeli, toliko stresa pretrpeli, toliko bolova prećutali – više nam je dosta. Svaki centimetar tela nam vrišti, mesecima smo pokočeni i neispavani, bolesni, gladni… odmor od jednog preskočenog treninga više nije dovoljan, sad svaki put zamišljaš kako bi bio bilo gde drugde. Sve češće hvataš sebe kako pomišljaš da bi ti život bio mnogo lakši da se nikada nisi ni upuštao u ovako nešto. Imali bi mnogo više vremena za sebe, za stvari i ljude koje volimo, za sve aktivnosti koje su nam mnogo važnije na široj slici;
  • Trener nam je gotovo pa neprijatelj. On nosi najveću krivicu. Osećamo se kao da nas je lično slagao, izmanipulisao ili iskoristio iz ličnih interesa. A ništa nam nije pružio za uzvrat. Ulivao nam je lažnu nadu i obećavao uspeh. Sada kada smo videli da se to nije ostvarilo, on je zločinac, naročito što nastavlja da od nas zahteva da dajemo sve od sebe, što insistira da se još žrtvuemo, što nas forsira izvan svih humanih granica a mi smo odavno potrošili svaki delić sebe. Naš trener deluje kao sebično đubre, kome bi najradije udario šamar i otišao bez povratka;
  • Poslednja stvar koja nas dokrajči je poslednje izgubljeno takmičenje. U to takmičenje smo polagali poslednju nadu, koja je trebala da nas uveri da postoji još uvek nešto lepo. Međutim, to nas ubije. Osećaj pobede i uspeha je toliko jak, da ne može da se poredi ni sa čim drugim u životu. Taj trenutak kada izađeš na scenu, kada se vreme uspori, kada vrištiš, krvariš, plačeš i smeješ se je vredan apsolutno svega! Trenutak kada izgubiš taj osećaj – potpuno izgubiš želju da plešeš. Sve okolnosi su te usmerile ka tome da odeš u ranu penziju. Puko si. Dosta ti je. Ne želiš nikom da se pravdaš ili objašnjavaš. Želiš samo da prestaneš da treniraš. U najgorem slučaju, krivićeš trenera i saigrače, i više im se nećeš javljati na ulici… iako si nekad bio spreman da pogineš za njih.

Najveći broj plesača svoju karijeru završi ovde. U najboljem slučaju, nastave da se rekreativno bave nekom aktivnošću, na nekom drugom mestu. Većina propati dosta i stvarno ne može više da izdrži. Jako mali broj ne odustane tada kada je najteže!

 

4# Faza – PREPOROD

 

  Ova faza je retka i dragocena. Najveći broj ljudi odustane davno pre nego da joj se približi. Moram da budem iskrena, do ove faze se dolazi jako teško, možda čak i mučno. Posle niza razočarenja nikome više nije stalo do istih stvari.

 Jedna od najvažnijih stvari je sagledavanje stvarne situacije. Od tenutka ulaska u tim, do trenutka potencijalnog izlaska, tvoj lični pogle na stvari se drastično promeni. Istina nije ni u jednom ni u drugom shvatanju. Ona je tačno na sredini.

 Treninzi će biti i lepi i ružni, i laki i teški, i srećni i stresni. Da, bićeš umoran, ali da, bićeš i ispunjen. Nekad će ti trebati odmor, a nekad će ti samo trening pomoći da se sabereš od svakodnevnog života. A uspeh će doći teško, a put do njega će trajati dugo… mnogo duže nego što mnogi mogu da podnesu. Do uspeha se ne dolazi odustajanjem! A znaš onaj osećaj kada igraš i kad ti ceo život stane u tih epskih 3 minuta? Taj osećaj će UVEK da bude vredan svega. Nekada će da biti jači, nekad slabiji, ali nikada neće nestati. A tvoj trener? On je uvek bio ljudsko biće i uvek je svoj posao radio najbolje što je umeo. Ako te je razočarao, to je zato što si ga sam idealizovao, ubedjujući sebe da je savršen, dok je on zapravo sve vreme samo normalan čovek. I ne, nije sebičan. Iz perspektive učenika je to teško uočiti, ali treneri istinki vole svoje članove. Ulažu u njih i mnogo više nego što ćeš ikada znati. Pate i žrtvuju više nego što ćeš ti ikada. A na kraju dana, veruju u tebe čak i kada ti ne veruješ u njih. I nemoj ni na trenutak da pomisliš da ga nije briga za tebe- ako odeš, neće te mrzeti, želeće ti sve najbolje ali nikada te neće zaboraviti i zauvek će ga bolet tvpja odlukai. I to ti obećavam.

 I još jedna stvar: RAZLIKA IZMEDJU POBEDE I PORAZA JE SAMO U TOME DA LI SE ODUSTAJE KADA JE TEŠKO ILI NE! Niko nije rekao da će biti lako, ali biće vredno svega, ako izdržiš.

 Tvoj tim ste ti, tvoji saigrači i vaš trener. Zajedno ćete postići neverovatne stvari, ako ste dovoljno jaki i uporni, ili ćete izabrati lakši način i zajedno se raspasti kao i gomila drugih, potpuno običnih i nebitnih timova. Velike uspehe postižu oni koji mogu da pobede sebe, oni koji iskreno žele da budu deo nečeg velikog i koji ne dozvole da zaborave sve ono prelepo.

 Kako se priča nastavlja je tvoj izbor.

 

Posvećeno Continuum Root-u, Cylon-kama

i svim ostalim timovima koji su se raspali jer

su igrači odustajali kad su bili najpotrebniji.

Lilly M.

(Trust me, I’ve been there, done that. It’s worth it)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *